Sadašnju sliku proširenja Evropske unije na zapadni Balkan Hedviga Morvai, izvršna direktorka Evropskog fonda za Balkan, protumačila je ovako: „Mi se pretvaramo da se integrišemo, Evropa se pretvara da se širi”.
Da li je ova intrigantna ocena (koja asocira i na dobro poznato igru reči s početka devedesetih, kad se nekima učinilo da će sve biti igra) sasvim tačna?
Srbija je pre više od dve godine otvorila pristupne pregovore, a „otpečaćena” su samo dva poglavlja. BiH je prošlog meseca predala molbu za kandidaturu, Crna Gora je otvorila 22 poglavlja za tri i po godine, Albanija dve godine ima status kandidata, a Makedonija je na toj poziciji već jedanaest godina.
Poređenja radi, u državama koje su od 2004. ulazile u Uniju pregovori su trajali najduže šest godina. Slovačka, Malta, Letonija i Litvanija zatvorile su ih za nepune tri godine, četiri godine trebalo je Sloveniji, koliko i Bugarskoj i Rumuniji, a jedino je u slučaju Hrvatske to bilo šest godina.
Kriterijumi za prijem balkanske petorke su, zapravo, znatno prošireni i pooštreni (umesto 31, sada ima 35 poglavlja), ne samo zbog toga što je EU rešila da joj se greške ne ponavljaju, kao s proširenjem 2007, već i zbog toga što se i sama najpre našla u institucionalnoj, zatim u finansijskoj, a onda i u migrantskoj krizi. Otud se odavde u poslednje vreme čuju i poruke da nije više privlačna kao što je bila.
Sagovornici „Politike” ističu, međutim, da sadašnja situacija nije nova, već da je migrantska kriza postojećem setu problema dodala „samo još jednu dimenziju”, jer na Balkanu nema institucija izgrađenih po evrostandardima, niti je ovo područje ekonomski spremno za Uniju.
Maja Kovačević, docent na Fakultetu političkih nauka, smatra da teza o glumi regiona može da se brani i na slučaju Makedonije, u kojoj tokom tolikih godina težnja za evrointegracijom nije dovela do toga da ta zemlja dobije stabilnu, demokratsku vlast i funkcionalne institucije, zatim BiH, u kojoj proklamovana težnja ka članstvu nije dovelo do većih pomaka, ali i Crne Gore, u kojoj tolike godine navodne borbe za članstvo u EU nisu dovele ni do promene vlasti.
„Moglo bi da se kaže da se u Srbiji primećuju pomaci, ali veliko je pitanje koliko je tu zaista reč o posvećenosti društva i države, a koliko o obezbeđenju političke pozicije onima koji su na vlasti”, misli Kovačevićeva.
Ona kaže i da Uniji u skoroj budućnosti ne odgovara prijem zemalja našeg regiona. „Ako bi javno rekla da u narednih deset godina nema proširenja, onda bi izgubila moć uslovljavanja kojom ipak pokušava da menja stvari na Balkanu”, naglašava, u uverenju da je ipak moguće i bez članstva i bez procesa pristupanja izgraditi ozbiljnu ekonomiju koja bi bila tesno povezana sa EU. „Ako imate iste standarde, naravno da ćete olakšati poslovanje. A da li će strani investitor doći, to ne zavisi samo od toga da li ste u procesu pristupanja, nego i od toga da li zaista imate ozbiljno okruženje. Naravno da će investitor iz Nemačke pre doći ovde nego u Tajvan, jer mu je jevtinije”, objašnjava.
A da li onda EU ima „moralno pravo” da postavlja uslove? „EU se u odnosu na Srbiju i druge zemlje regiona ponaša kao što bi se ponašala svaka velika sila u odnosu na manju zemlju – pokušava da dobije što više, a da da što manje. A na nama je da pokušamo da se izborimo da dobijemo što više”, ističe Kovačević.
Izvor „Politike” blizak briselskim krugovima smatra, pak, da je sadašnja situacija u procesu proširenja gora nego ikada, jer se ekonomska i politička kriza prelila iz EU na region. Istovremeno, ovdašnje političke vlasti nisu bile u stanju da razviju samostalne alternative, pre svega oko socioekonomskog razvoja.
„Razlog zastoja u proširenju nije to da se neko pretvara, nego je ekonomske prirode”, kaže i objašnjava da se zemlje regiona od 2008. udaljavaju od EU. „Ako ne možete da približite svoj ekonomski sistem makar proseku EU, onda nemate ni podlogu na osnovu koje pravite međusobno približavanje”, ističe i konkretno navodi da je nezaposlenost na Balkanu gotovo dvostruko veća nego prosečna nezaposlenost u EU, zatim da sve ove zemlje imaju BDP po stanovniku ispod trećine proseka EU, kao i da njihova zaduženost raste. „A ono što je ključno jeste da otvoren ekonomski sistem u kojem prostoji sloboda kretanja robe i kapitala balkanske zemlje ne mogu da izdrže. Jer, da bi plaćale uvoz, penzije i socijalne obaveze, sve se te zemlje zadužuju i njihovi dugovi vrlo brzo rastu. Drugim rečima, postojanje političkog i ekonomskog sistema u tim zemljama plaća se kroz zaduživanje, što vodi u grčki scenario, do trenutka kad to više neće moći da se otplaćuje”, njegovo je mišljenje.
Naš sagovornik podseća i na istraživanje Svetske banke, od pre nekoliko sedmica, koje pokazuje da bi zemlje u regionu morale da imaju prosečan godišnji rast od šest odsto da bi do 2030. dostigle prosek EU (u Srbiji se za ovu godinu prognozira rast BDP od 1,8 odsto). „Već dosađujem ljudima, govoreći: nemojte da gubite vreme pričajući o institucijama i o korupciji, već pogledajte osnovne cifre i model ekonomskog razvoja koji postoji u EU i videćete da je to ključni problem, i Srbije i svih drugih”, naglašava naš briselski izvor.
