Snaga normalizacije slaba da bi potisnula dominaciju kartela moćnika

Opšti interes je tek mehanički zbir ostvarenja ciljanog interesa i “kolateralnih efekata” koji se proizvedu političkom i propagandnom paljbom. To je vodeća matrica elita koje bi trebalo da vode društva Kosova i Srbije “ka normalizaciji”. Naravno, i onih koji ih u tom pravcu usmeravaju, ili podržavaju.

Kad se suočimo sa zastojem dijaloga i normalizacije, to je pouzdan znak da se elite pitaju: Čemu sve to i koliko smo mi tu “dobri”? A u nestabilnim društvima to znači: Idemo na izbore, pa ćemo da vidimo šta ćemo - ako ostanemo na vlasti. I zaista, od druge polovine 2015. godine, nižu se izbori.

Sa svoje strane, napredovanje u procesu normalizacije trebalo bi da olakšava donošenje političkih, ali i poslovnih odluka o saradnji. Ova saradnja je jedan od izuzetno važnih činilaca ekonomskog razvoja. Zbog toga bi se napredovanje u stvaranju uslova za poslovnu saradnju moglo uzeti kao jedan od pouzdanih indikatora ukupne normalizacije Kosova i Srbije. Reč je o tome koliko se iz sfere polulegalizovane saradnje prelazi u svet vladavine prava, odnosno legalnog poslovanja. Ovo prvo poslovanje traje sve vreme i već je stvorilo “moćnike” sa snažnim vezama u politici, bezbednosnim strukturama i u organizovanom kriminalu. Njihova snaga je u rastu od druge polovine 2015. godine. To se može “golim okom” videti na Kosovu, u Srbiji, a posebno na Severu Kosova.

Dosadašnji tok reformi Kosova i Srbije, odnosno njihova “unutrašnja normalizacija”, a i normalizacija njihovih uzajamnih odnosa koja je rezultat briselskog dijaloga, ipak je unapredio odnose između Srbije i Kosova, ali ovi odnosi su daleko od zadovoljavajućih. Za sada, snaga “normalizacije” nije tolika da bi potisnula dominaciju kartela “moćnika” i stvorila novu osnovu koja bi “po automatizmu” davala prednost vladavini prava i održivom razvoju. Prevladavanje ovog stanja moguće je olakšati samo ako se pođe od činjenice da su se privredni sistemi Srbije i Kosova razvijali, kao jedan podsistem, u okviru jedinstvenog privrednog sistema bivše Jugoslavije i da, pored značajnih promena, postoje mnoge sličnosti i međuzavisnosti ova dva privredna sistema.

Iako briselski sporazumi izrekom ne govore o privredi, oni stvaraju potrebne preduslove za unapređenje ekonomije i za intenzivno povezivanje privrednika. Prihvaćeni su važni sporazumi poput Sporazuma o slobodi kretanja koji je podržan Dogovorom o integrisanom upravljanju granicom, evidentiranju i ubiranju carina i PDV-a, o carinskom pečatu, a kao kolateralni rezultat uspostavljen je Privremeni fond za ekonomski i infrastrukturni razvoj Severa Kosova. Koliko god bila skromna, primena ovih sporazuma omogućuje uspostavljanje evropskih standarda koji podržavaju proces normalizacije odnosa Kosova i Srbije i stvaraju se pretpostavke za ukidanje prepreke bržeg ekonomskog razvoja Kosova, uključujući Sever Kosova.

Među važnim činiocima koji onemogućavaju neometano međusobno poslovanje su - postojeće makroekonomsko okruženje; ograničenja u procesu izgradnje kosovskog ekonomskog sistema, ali i poslovni ambijent koji postoji u Srbiji, a koji je pod uticajem politički neraščišćenog pitanja statusa Kosova.

Kad je pitanje statusa u igri, istorija uči da proces izgradnje dva samostalna sistema, od nekada jedinstvenog privrednog sistema - nije brz, a ni lak. Ovaj posao može biti olakšan ukoliko, kao u slučaju bivše Čehoslovačke federacije, postoji politički konsenzus o “razlazu” i ako se istinski stremi ka jednom novom, širem i efikasnijem sistemu, kakav je sistem EU. U slučaju bivše Jugoslavije, a posebno na primeru Srbije i Kosova, nije bilo konsenzusa o “razlazu”, već se ovaj dogodio kroz sukobe, uključujući i etnički motivisano nasilje niti ima dovoljno snažnog političkog opredeljenja za saradnju.

Postoje i problemi sa ulogom EU kao “neutralnog fasilitatora” u ovom “našem” slučaju i to iz sledećih razloga:

- ubedljiva većina članica EU je već odlučila o rešenju statusa, tako što je podržala nezavisnost Kosova, a “statusna neutralnost” briselskog dijaloga je rezultat nepostojanja punog konsenzusa unutar EU, jer pet država članica ne prihvata stav većine članica;

- EU je aktivni činilac izgradnje posebne kosovske ekonomije, počevši od perioda kada je kao IV pilar unutar UNMIK-a, i nije uvažavala interese unutrašnjih aktera, te nije gradila ni unutarkosovski politički konsenzus, a nije uvažavala ni “političku volju” Srbije, odnosno, potcenjivala je njeno protivljenje “prejudiciranom statusnom rešenju”;

- EU je ponudila “evropsku budućnost” za Kosovo i Srbiju u momentu kada je snaga “proširenja” počela da kopni i kada je samo srce EU zahvaćeno virusom strukturalne i globalne ekonomske krize što je dodatno ojačalo tendencije zatvaranja prema novim članicama i prema ljudima - radnoj snazi iz zemalja kandidata, ali i prema “novim članovima”. Zbog svega toga “šargarepa” EU nije sveža, a ni atraktivna.

S toga, skoro instinktom održanja, nova nada Kosova i Srbije se usmerava ka regionalnoj - zapadnobalkanskoj saradnji. Ali, na Zapadnom Balkanu je na delu urušavanje političko-bezbednosnog ambijenta. Po svemu sudeći, ostaje da se ekonomski i drugi kapaciteti organizuju “odozdo”, sa Kosova i iz Srbije, a da se regionalnim i evropskim instrumentima podržavaju reforme pojedinačnih zemalja.

Ovaj primer samo potvrđuje da će, iako bolna, “normalizacija” da se nastavi, da će ona teći nekad uz aktivno učešće lokalnih političkih aktera, a nekada i uz njihovu promenu. Koliko će dugo trajati taj put, do momenta kada dostignut nivo normalizacije, “po automatizmu” povlači novi proces, odnosno kada će se izgraditi funkcionalno-privredni sistemi i povoljan društveni i politički ambijent, teško je reći. Ali, dve ideje mi se čine održive:

- što se više bude širio krug “aktera” ovog procesa i što više bude uključena javnost, sve će manje biti važno šta su rekli Vučić, ili Haradinaj, na primer;

- valja, kao što je Šalja najavio, razmotriti, predlagati, podsticati javnost da raspravlja o tome šta nam valja činiti, šta će se i šta bi se moglo učiniti u narednoj fazi normalizacije.