Uhoda (špijun) izdala izdajnika

Sin svečano pita Lady Magbet: Šta je to izdajnik?
Ona mu patetično odgovara: To je čovjek koji se zakune, pa slaže.

Prva izdaja se ne može ispraviti. Ona izaziva lančanu reakciju novih izdaja, od kojih nas svaka sve više udaljava od mjesta prvobitne izdaje.

Milan Kundera, Nepodnošljiva lakoća postojanja.

Bilo je ovako.

Poslije dugog premišljanja izdajnik se odlučio da sazove intimno društvance na jedan kratak dogovor. Predpostavljeni izdajnik nije pozvan da ne bi poremetio plan obračuna.

Pravi izdajnik sedi na pročelju povećeg stola, onako zabrinut, kao smrtno ozbiljan i narogušen kao da će se zaista nešto krupno dešavati.

Društvance se polako okuplja, pajtaši dolaze i većina je smrtno ozbiljna kao da dolazi na saučešće; izdajnik tek onako i da ga mine, prozbori neku, čisto u prolazu ili kao izraz opuštenosti, da ne kažem zajebancije.

Izdajnik je sve vrijeme kao ozbiljan, glumi neku nervozu ili je možda stvarno nervozan i na svaku pridošlicu digne veđe i odsečno, gotovo ljutito, pita ga za zdravlje: Kako si? Odgovor je uobičaajen: Pa, onako!

A na pitanje: Kako si? Izdajnik odgovara kratko: Dobro! I nastavja da bulji u mobilni telefon kao da nešto traži ili provjerava. Možda šalje poruku nekome!?  

Svi ljudi su došli, počinje porudžbina da se nešto prezalogaju u čast izdajnika. Krkanje traje kratko, i čeka se samo da se sažvaka i proguta hrana.

Onda ustaje izdajnik i veoma kratno i ljutito traži od navodnih drugara da se isteraju neposlušne i šugave ovce.

Svaki od učesnik daje svoj 'doprinos', ali se većina preklapa sa predhodnicima i jednoglasno se slažu da se ovce proteraju iz stada. Dakle, izdajnik dobija jednoglasnu podršku da se obračuna sa neposlušnim stadom.

Ali, šta u međuvremenu radi izdajnik?

Cjelu noć se premišlja i plaši se, ili mu se čini da jednoglasno donesene odluke nije dobra. Sebe huška da je pogrešio na te ljude i da će se oni opravdano ljutiti na njega, uzeće, navodno, te ljude na vrat. Tada izdajnik odlučuje da izda sebe, da bi sebe pokazao dobrim i poštenim, i to se dešava samo njemu i nikome više. Ja zaista neznam da neko izda sebe, i da se pravi mrtav hladan kao da se nije ništa desilo.

Neposlušno stado obavještava (špijunira samog sebe, šta je imao namjeru da radi i šta je u međuvremenu radio) da kani da ih izbaci iz stada, da za takvo nešto ima nepodjeljenu podršku poslušničkog stada i neka misle šta im valja činiti. On hoće da ispadne dobričina, da žrtvuje sebe (špijunira i izdaje sebe radi njih), ne želi da ih skloni jer se sa njima orodio i 'uvijek' su mu 'veliki prijatelji.'

Ponavljm! Zato što se radi o nepodeljenoj podršci da se prognaju šugave ovce izdajnik odlučuje da stane na strani manjine i da izda sebe i sve one koji su bili sa njim; onako sažaljivo izdajnik staje na strani neposlušnog stada zato što se našlo na tapetu; on ustaje u njihovo zaštitu i odlučuje da ih brani tako što im je ispričao sve šta je kanio da im uradi od prije dva dana.

Hulja od izdajnika se diči sa time što je uradila, ponaša se kao da se nije ništa desilo, kao da je mudonja pa je prevario sve. Naravno i sebe. Ide dalje kao da ljudi neznaju šta se desilo i kako.  

Izdajnik na kraju ispada da je dobričina i 'iskren' čovjek jer je prevario sebe, ali se teši da je prevara sebe ništa u odnosu na prevaru desetak ljudi i da je kvit. Odužio se orođenoj braći i sada su oni njegovi dužnici, ako mu zatreba, a i ne mora. Utjeha je potpuna što se i on nalazi tamo gdje su svi prevareni, djeli njihovu sudbinu, solidariše sa izdadenim, i smatra da mu niko ne može prigovoriti. Uostalom, umjesto njega, rezonuje kukavički, neko bi bio izdajnik; izdajnik rezonuje: zašto neko da mi uzima moj posao kada mogu sve sam da obavim. Ja hoću da budem sve: i izdadeni i izdajnik, i uhoda i uhođeni, i hulja i huljeni, i stado i pastir; to je jednostavno blaženo osjećanje koje ne želim ni sa kim da djelim.

I svaki izdajnik misli da je pošten čovjek i da radi u ime nekoga, naravno kobajagi i u ime naroda ili neke partije, grupe...

* * *

O izdaji se može govoriti na više načina. U literaturi se sreće izdaja kao čin oslobođenja, dakle da izdamo nešto što nije primjereno čovjeku i što ga vrijeđa; izdaja kao ralizacija skrivenog zla, odnosno da se dođe do neke koristi ne čineći neprimjerena sredstva za moralog čovjeka; i, imamo izdaju kao zanimanje, kao nešto urođeno, izdaja kao deo nečega što se podrazumijeva. Inače, u svakom od ovih oblika i govoto svaki dan prepoznajemo nekog izdajnika ili izdajneik prepoznaje sebe. Ovdje su ljudi najbliži izdaji ili izdajniku kao zanimanju.

Literatura nas uči da svaki izdajnik biva izdat i da kolo izdaje (i sa njoma kolo paranoje), kada se jednom pokrene, nema kraja, osim fizičkog nestanka.

Najteže je kada čovjek izda sebe, naročito i navodno učen čovjek. Od ovakvih izdajnika obični ljudi najviše stradaju.

* * *

Kada čovjek nema kriterijuma, kada ne zna šta da radi, on sve prezire i traži od svih da ga ne preziru zato što je izdajnik, hulja, lažov, prevarant... Uostalom, nema većeg prezira nego kad sam sebe prevariš i izigraš; navodno treba da podmetneš igru nekome drugo, a u stvari sam dobrovoljno upadaš u sopstvenu klopku, i onda se čudiš šta se dešava i kako može perfidno da se igra prevara i izdaja a da su svi na broju. Sam sebe praviš majmuna i gledaš sebe u zrcalo (ogledalo) i misliš da si čovjek, a u stvari si majmun. Za takve rabote oduvjek su stariji ljudi rekli da su majmunska posla.

Da se u jednoj osobi (ličnosti) nađu i izdajnik i izdadeni je govtovo nemoguće, neviđeno i nedoživljeno. Ali to važi samo  kada je u pitanju normalan čovjek. Kada je u pitanju bolestan čovjeka moguće su svakakve i nezamislive stvari; i tome nema kraja. Historija poznaje da su ljudi odavali svoje rođene žene, djecu, prijatelje, komšije...

Privilegija je imati priliku i čast upoznati takve ljudi u kojima stanuje po nekoliko ličnost i to sa nekoliko obraz(in)a.

Moguće je da čovjek izda sebe, ali je tu riječ o napuštanju sebe kao izdajnika i vraćenja na osobu koja je normalna, donekle iskrena i poštena. Ne shvatljivo je da čovjek nešto pokuša, pa to prevrne naopačke, pa i to opet prevrne i sve tako u beskraj, a u stvari ništa nisi urado osim što si opteretio sebe i okolinu.

Izdaja sebe je znak da je osoba labilna, odnosno potvrda da je nepostojeća, da se pretvara, a u stvari da je nema; da se nekome ulaguje ili ulizuje i da je u stanju da se ljudima prikazuje u dovoljno potrebnim stanjima i načinima, od slučaja do slučaja. Izdaja sebe je pouzad znak da čovjek ne zna šta radi, da nema povjerenja u nikoga i da je u stanju da prevari svakoga. Izdaja je sljepoća, jer izdajnik nikoga ne vidi osim sebe, sve zaboravlja i osim sebe ničega nema u njegovom vidnom polju. Izdaja je zapravo praznina u duši, pustoš u glavi, košmar...

Izdaje čovjek sebe ako je pogriješio, zastranio, ako drži pogrešnu stranu; izdaje sebe ako uhvati sebe da nije bio u pravu, da nije imao uvida u stvarnost, da je nesvjesno slagao, da nije imao dovoljno informacija, znanja, opreznosti; čovjek menja smjer, društvo, partiju... čak menja i sredinu.

Inače, izdajnik je stanje duha. Čovjek se izdajom definiše kao nepouzdana osoba, vrdalama, kao biće koje ne pripada ljudskom rodu. Izdaja je nakaradna predstava svijeta, omalovažavanje ljudi i njihovo svođenje na čopor, na kordo koje treba da se kreće i zadatom i određenom pravci.

Od izdaje država, društvo i ljudi mogu imati korist, naravno ako nije na štetu ostalih ljudi. U svakom drugom slučaju izdaja je patologija, bolest, poremećen razum, ljudskost... izdaja je kada prevariš ženu, i ona to naravno zna, a ti nastavljaš da živiš i dalje kao da se nije ništa desilo.

 Izdajnik se najviše proklinje. Mi ne smijemo kleti i sve ostavljamo da ide svojim tokom, pa kako nam Bog da...

Čovjek koji izdaje je fukara koja želi da isprosi nešto za sebe lično, da zamoli za neku privilegiju, neku mrvicu, pa i jedan sažaljivi pogled...

A, ustvari, čovjek koji izdaje voli da se uvlači u zadnjicu samo da bi se drugome dopao, da dotični ima dobro mišljenje o njemu, iako zna da je izdajnik najgora vrsta ljudi koja se uvijek prezire, koja se ne podnosi, koja se izbjegava, ne uvažava; izdajnik je uvijek isprdak onima kojima služi...

* * *

Izdajnik je u isto vrijeme i lažov i na takav čin ga tjera izdajnička pozicija, izdajnički instikt i naravno potreba osakaćene duše, neiživljen život. Kako će izdajnik (bolesnik) drugačije odbraniti sebe osim da ubjedi sebe da nije izdajnik, da nije izdao nikoga, nego da je htio da pomogne, da pomiri, da dovede u red; sebe prevrće po glavi i ubjeđuje da je predhodno bila šala, da ne treba niko da se vređa i da se ne podgrejava mržnja prema drugima; stvara se slika nepovjerenja ali izdajnik ne mari za ništa i genetika ga tjera da ide dalje i da se bolest ostvari do kraja; sporedne žrtve neka izvinu, ali je tako moralo biti. Bolest (izdaja) se ostvarila i sada niko nikome ne vjeruje, sve se raspada, niko se sa nikim ne dogovara i niko sa nikim neće da sarađuje...

Dakle, sa zaglupljenim ljudima se lakše manipuliše, lakše se kreće ili odlazi u destrukciju, komotno se ide u primitivizam, i naravno na zadovoljsvo primitivca koji samo želi da na sve to zaradi; daj pare i radi samnom šta hoćeš a ja ću biti poslušan kao ti kažeš.

Izdaja nije ni estetski lijepa, nije dopadljiva; izdaja je uvijek narogušena, ne nasmejana i tmurna. Izdaja je ružni dio čovjeka, ona strana koja ga svrstava u neljude. Ali, kako to reći neljidima da je tako je mnogo težak ili gotovo nemogući posao.

Izdaja je nedostatak morala, nedostatak ljudskosti, strah da se bude čovjek, da se bude ljudsko biće u cjelosti. Dakle, izdaja je pouzdani znak da nema morala, odnosno da nema čovjeka, da nema nikakvog sistema, da su ljudi igračke koje izdajnici pomjeraju kako hoće...

Izdajnik živi u posebom unutrašnjem svijetu, koji nema veze sa stvarnošću, sa potrebama ljudi, okruženjem, bliskiim ljudima ili prijateljima; unutrašnjost je sva napeta, opterećena nekim čudnim potrebama, dešavanjima ili željama; i kao da jedini način da preživite košmar je da se oslobodite sebe i izdate (predate) drugome. Samo tada slijedi olakšanje, ali samo zakratko. Svijet ide dalje, javljaju se nove situacije ali i nove potrebe, tako da se svijet izdajnika ponovo uspostavlja i sve tako u krug da ti pamet stane. Izdajnik ide dalje, to postaje potreba, stil života, zadovoljstvo, sistem...

Izdajnik i izdaja su smešne pojave. Izdajnik je običan klovn koji priređuje predstavu za druge, a u stavri za sebe; zasmejava narod i misli da je dasa kome nema premca, a ustvari je šmokljan kome se ljudi smeju. Zapravo, izdajnik izgleda kao čovjek koji izlazi iz svojeg sopstvenog ćumbeza da se malo prošeta i izluftira od ustajalog vazduha.

Izdajnik je gulanfer (spadalo, zvrndof, blesav, besposličar) jer nema pametnija posla da radi; sprda se sa ljudima, ali ponajviše sa samim sobom i uopšte ga nije briga šta drugi misle; strast ne zna za stid i sram; strast samo žele da se ostvari, da se realizuje, pokaže a ostalima kako im drago. Izdajnik i gulamfer su braća po mentalitetu, po shvatanju života, po postupanju; mentalitet djeteta kojji se želi uvijek poigravati i nikada ne odrasta; žali se drugima kao malo dijete da mu se izađe u susret, da mu se pomogne...

Kažu da je za vrijeme Miloševića, poslije radnog vremena, bio toliki red izdajnika ispred policijske stanice da su stajali u nekoliko redova samo da bi svojim 'jaranima' kazali nešto povjerljivo i važno.

Izdajnik je pouzdani i sigurni put i pokazatelj da se izdajnik kreće u pravcu zaborava, baš od onih kojima je služio i kojima se ulagivao. To je pravilo izdajnika. Niko ih ne voli, čak i oni za koje izdajnik radi jer znaju da je to najniža sorta ljudi koja će na kraju izdati i njih, jer su predhodno izdali i sebe.

To je začarani krug izdaje; vrzino kolo od koje nema izlaska jer se izdajnik izdajom zabavlja, naslađuje, zadovoljava.. na kraju neminovno propada.

Cinik ili cinizam je samo druga strana lažova, jer je cinik onaj čovjek koji ne obraća pažnju na osjećaje svojih prijatelja, pa i bližnjih, naravno sa željom i pri punoj svjesti da ih ponizi i povredi, naravno na veoma zajednljiv i tužan način, i ne vodeći računa da je nekom nešto obećao, da je od nekoga nešto tražio, zahvaljivao.

Cinik zna da laže, svjestan je toga, ali ga njegova priroda tjera da to radi; tako jedino opstaje, ispunjava sebe i traje, i nikada ne mari za posljedice. Tako sve traje iz kruga u krug i sve do kraja života ostvaruje se sa lažima, prevarama i podmetanjima.

Laž povezana sa cinizmom se udvostručuje: laž izvrće stvari naopako a cinizam je neosjetljiv na takvo ponašanje, za izbjegavanje realnosti, neosjetljivost za druge i njihove legitimne potrebe.

Naravno, pobijanje laži je lagan posao, ali ne za lažove, nego za one koji lažove ne podnose ili nevole. Čak se oni na lažove ne osvrću i tretiraju ih kao da ne postoje. Inače, zadatak lažova je da ruše logiku zdravog razuma, reda i poretka i ljepote skladnog življenja i postupanja. Naravno, za simpatizere lažova postupanje lažova je dopadljivo, podrazumijeva se i čini zadovoljstvo. Oni koji ne vole lagati i naravno lažove, oni uvijek privremeno gube bitku sa lažovima, žive u suprotnim svijetovima. Ali pošto je laž nešto što realno ne postoji, onda je laž privid a lažov postaje niko i ništa.

* * *

U ovakvoj osobi (slučaju za ispitivanje) dolazi do sukobljavanja zavisti i egoizma. Naime, jedan deo ličnosti (osobe) je zavidna ili egoistična na drugi deo iste ličnosti i zavidi joj što je takva (zavidna ili egoistična). Ustvari, ovdje je borba između boljeg djela ličnosti koja zavidi gorem djelu i obratno, u zavisnosti koja je ličnost na dežurstvu. Ličnosti se sukobljavaju, ali jedna drugoj ne mogu ništa. Međusoba prevlast se nastavlja i tako svaki dan.

Čovjek želi da pomiri ova dva pola, ali to teško ide. Najčešće se jedna ličnost povlači u sebe pred drugom, na izvjesno vrijeme primjiruje i sebe hvata u zadovoljstvu da je sve u redu i da je sve završeno. Međutim sve je to privid. I egoizam i zavist su stvarnost, stanuju u jednoj te istoj osobi, izdaju je u dva izdvojena izdanja i samo prilika ili interes daju prednost jednoj ili drugoj dimeziji (ličnosti). 

Kada se u ličnosti nađu dvije osobe (dva identiteta), onda neznaš koji je govri: dali špijun koji izdaje ili izdajnik koji špijunira? U svakom slučaju oba vode u raspadanju i truljenju, vode na smetlište; jedan drugoga optužuju za ono što ih je snašlo, a u stvarnost je samo jedan, jedna te ista osoba sa dva suprotstavljena (suprotna) lica; špijun uhodi izdajnika, a izdajnik se pravi da je neka druga osoba, neka druga ličnost (poštena i iskrena) i ne pridaje nikakvu važnost. Raklo bi se da igraju žmurke ili skrivalice (čara bake) i kao da jedan drugoga ne poznaju. Takve osobe jedno misle (i tada su možda najodaniji sebi, najiskreniji prema sebi), ali drugo pričaju (da bi se dopali okolini) a treće rade (jer im je suština lažovska). Na kraju sve ovo vodi u propast ličnosti, jer jedna te ista ličnost ne može podnijeti toliku količinu laži i pretvaranja svaki dan.

Ovdje dolazimo do dileme: Dali je izdajnik izdao špijuna ili je špijun prevario izdajnika?

Izdajnik se igra sa sobom, ispituje samog sebe, ispituje koja mu je linija jača, koja će odnetu pobjedu, sebe prevrće i stavlja čas u jednoj čas u drugoj poziciji; čas trpi špijun, čas izdajnik, ali se na kraju primire, daju ruku jedan drugom i zadovoljni obojica idu na spavanje da usniju neki dobar san; izdajnik hvali sebe i prosto se diči sa sobom i hvate sebe u poziciji kako je lukava osoba kada može da izda svoju 'ružnu' i 'naivnu' stranu; umišlja da je pametna osoba, maltene geni(t)jalac kada može sebe da izdaje (pokazuje) u dvije paralelne ali suprotne pojave, kada umišlja sebe kao uspješnog mudonju na dva koloseka. Vjerujem da se često nađe pred ogledalom i sebe vidi kao pametnu osobu kako može tako lahko da sjedi na dvije stolice; divi se sebi kako može da prevari sebe, jedom kao uhodu, a drugi put kao izdajnika; usput se pravi kao da se nije ništa desilo i ide podignute brade.

* * *

Pošteno rečeno, lažovi su gologuzani jer se veoma lahko i veoma brzo otkriju da su neljudi i da koriste nešto što nije za normalne ljude, za čovjeka kao Božjeg bića. Dakle, otkrije se da su goli, da im je laž služila da se privremeno pokriju od golotinje, da je laž jedini način postopanja koji ih privremeno drži na nogama. To znači da moraju neprestano da lažu, odnosno da borave uljuljkani u lažima, kao bi opstali i bili privremeno u životu.

Malik Hadad za ovakve ljude kaže da su nule koje se vrte u krug. Bivaš sve a na kraju si ništa.