Opasne “igrarije” neodgovornih medija

Prethodne večeri gledala sam program na javnoj RTK, koja je, rekla bih skoro uživo, pratila situaciju “sa terena”, objašnjavajući kako se u reci Ibar udavilo troje dece, Albanaca, prilikom bežanja od pasa i Srba iz sela Zupče.

RTK je bila u vanrednoj situaciji!!! Svi spikeri, dopisnici, novinari, a bogami i neki urednici, koji se uglavnom ne pojavljuju u informativnim emisijama, dramatičnim i ubedljivim glasom su direktno ili indirektno prst upirali u glavne krivce – kosovske Srbe… I prenosili izjave tadašnjih političara… i aktivista raznih boja…

Pošto sam tog 16. marta uveče zaključila da je sve “otišlo dođavola”, jer, eto, RTK umesto da smiruje, ona raspiruje međuetnički konflikt, sutradan, 17. marta, šetajući po polupraznom gradu, sretala tu i tamo neke čudne, starije ljude, većina je nosila na leđima pohabane rance, koji su onako poluglasno reči izgovarali kao mantru: “’Ajde svi u Mitrovicu, tamo je rat!!!”.

Kasnije sam čula, ali nisam imala prilike da proverim, da su nasilno neke patriote naređivale da se zatvore restorani i kafići, jer “više u Prištini ne može da se pije makijato, dok se tamo negde ratuje”.

Tada 17. marta, najčešće je u medijima moglo da se čuje – “spontano se okupili građani… ”. To me je podsetilo na “spontano okupljanje Srba”, u Slobino vreme. I opet sada, kada treba da se “brani Srbija”, potpredsednik Srpske liste (rekla bih uspešan Vućićev projekat za Kosovo), Igor Simić, pred kamerama kaže da su se “Mitrovčani spontano okupili” spremni da krenu u glavni grad (Beograd), ukoliko je potrebno da brane državne institucije.

Elem, pošto Vućić reče da se nikoga ne boji, poručio je da “nema potrebe da ga bilo ko brani,… jer nikada Srbija neće biti fašistička zemlja i nikada fašistički lider Boško Obradović i tajkunska banda koju predvode Đilas i Jeremić, neće vladati ovom zemljom”.

A informacija o spremnosti kosovskih Srba da krenu u odbranu Srbije, odlično je “legla”, kosovskim patriotama, pa su je neki iskoristili da podsete na vreme, „Šolević & company”, koji su išli po instrukcije kod Slobe i Dobrice Ćosića u Beograd, kada su ljudi vozovima, noću, putovali sa zastavama prema srpskoj prestonici, kako bi učestvovali na mitinzima podrške i na vreme kada se sve zakuvalo.

Haljilj Matoši, savetnik premijera Ramuša Haradinaja, putem svog Fejsbuk profila pozvao je kosovske Srbe da kažu „NE“ Vučiću, „jer poziv predsednika Srbije upućen Srbima na Kosovu, da idu u Beograd da ga brane od opozicije je nastavak Miloševićeve politike“. I pošto je napravio background karijere Vučića, Matoši je poručio da „srpska zajednica treba najzad da se politički osvesti i izađe iz srednjovekovne tame“.

Da… To je napisao savetnik premijera, koji uvek može da se „izvuče“ da je to njegov lični stav, ali su taj lični stav preneli kosovski mediji – jer je on ipak savetnik premijera. I onda su „oni“ – mediji u Srbiji, odmah objavili Matošijevu poruku kosovskim Srbima, što je opet bilo „melem na ranu“ srpskim patriotama.

Dovoljan je samo jedan naslov na koji sam slučajno naišla (ALO!). „Srbi da se odreknu Vučića, Haradinaj pali jug Srbije, počeo napad na Srbe, dok opozicija udara na Beograd!“.

A bez ikakve želje, niti namere, da branim Vučića, nigde nisam videla ili čula da je on pozivao Srbe sa Kosova da ga brane. Ali sam svojim ušima čula kada je na konferenciji za štampu sazvanu povodom petnaestogodišnjice 17. marta rekao da je Haradinaj izjavio da će ga smeniti sa vlasti… E to iz Haradinajevih usta nisam čula. Ponovo neodgovorne izjave političara sa obeju strana i opasne „igrarije“ neodgovornih medija.

Povodom ovogodišnje „Epopeje OVK“, u studiju RTV 21 učestvovao je kao gost poslanik Demokratske partije Kosova Bekim Hadžiu. I sve bi bilo uobičajeno da nije nosio majicu sa portretom Adema Jašarija. To me nekako podseti na poslanike u srpskoj skupštini koji su danima nosili majice sa portretom Vojislava Šešelja. E pa stvarno smo Balkan nad Balkanom, dovoljno je samo da jedan smisli, a ovaj drugi će odmah copy paste. Pa nije ni čudo – kakvi su nam političari, takvi su nam mediji.

Ako je pre nekoliko godina Vlada Kosova morala da napravi neku vrstu unutrašnje uredbe u kojoj su navedena pravila oblačenja zaposlenih (zaposlenih devojaka u administraciji kojima je uniforma bila minić, duboki dekoltei ili izbačeni pupak, a nekim mladićima bermude i majice bez rukava), valjda i mediji, posebno televizije, bi trebalo da imaju neka pravila oblačenja. Znam, znam, neko će reći demokratija i tralalala, ali stvarno kako u Evropu sa ovim slikama raznoraznih nacionalnih heroja, živih i mrtvih!?

Nego, ono što me ponovo „oborilo s nogu“ je izveštavanje o situaciji u Venecueli. 9 marta, javna RTK u svojoj informativnoj emisiji na albanskom jeziku prenosi da je u Venecueli bilo nemira (već nekoliko dana građani nemaju struje), kako reaguje policija, kako oni što demonstriraju.

Na RTK2, programu na srpskom jeziku u glavnoj informativnoj emisiji ide samo jedna rečenica, da je „jedna žena u Venecueli poprskana biber sprejom“.

Uostalom, nije ni čudo da tako različito gledaju na situaciju u Venecueli novinari koji rade pod istim krovom, a izveštavaju različitim jezicima.

Kosovo je priznalo za novog predsednika, opozicionog lidera Huana Gvaida, koji je sebe proglasio za privremenog predsednika Venecuele. Srbija i dalje Nikolasa Madura smatra legitiminim predsednikom. I tu se završava svako pitanje i obrazloženje kako lako može da se manipuliše javnošću ili u ovom slučaju delom javnosti, kada je u pitanju bezbednosna situacija u Venecueli. Posebno je lako kada su stvari nejasne ili nezavršene, kao što su to kosovsko – srpski odnosi.

A sličnu je izgleda konfuziju izazvao i terorista Brenton Tarant, koji je pre neki dan na Novom Zelandu ne samo ubio 50 vernika dok su se klanjali, nego sve to „uredno“ i snimio. Nakon njegovog hapšenja konfiskovano je i oružje na kojem su izrezbarena brojna imena srednjovekovnih srpskih junaka (Car Lazar, Miloš Obilić…), pa se tu našlo i ime Marka Miljanova, crnogorskog pisca, ali i visokog oficira crnogorske vojske, koji se takođe borio protiv Turaka.

Odmah su kosovski mediji preneli da je 2016. godine Tarant posetio Srbiju i Crnu Goru (pored ostalog) i nadahnut bio „srpskim srednjovekovnim junacima“, (koji to nisu i za Albance), ali su aludirali da su i „srpski junaci“ iz 90-tih godina takođe imali uticaj na njegov „pokolj“.

A, onda je do kosovskih medija dospela i informacija da se na oružju nalazi urezano ime i Đerđa Kastriota – Skedenrbega, koji se smatra srednjovekovnim nacionalnim herojem Albanaca. I tu je opao intenzitet optužbi da je terorista Brenton Tarant inspiraciju dobio baš od suseda u Srbiji.

I tako, tek se završi jedna, a počne druga „frka“. Političari i novinari znaju da ako hoće da se napravi neki konflikt, onda je to most na reci Ibar, i Sever Kosova. Dovoljna je iskrica i ode sve tamo gde ne treba.

Na severu Mitrovice pre neki dan su u tuči povređeni neki momci Srbi, a kako je preneo jedan deo medija u ovom delu Kosova, otac jednog od učesnika u tuči je izjavio da je sina i njegovog prijatelja napalo 30 Albanaca. Tu izjavu je iz srpskih preneo i jedan broj medija na albanskom jeziku. Ono što me je odmah začudilo je da u prvoj objavljenoj informaciji nema zvanične izjave policije (čiji su pripadnici na severu Kosova uglavnom Srbi) o detaljima ove tuče, ali je izjavila da je tek započela istragu.

Marko Đurić, Direktor kancelarije za Kosovo i Metohiju u srpskoj vladi je po običaju odmah prokomentarisao ovaj događaj u stilu da su “albanski ekstremisti pokazali da ne prezaju od nasilja da svoj pakleni naum sprovedu u delo”, a policija Kosova je saopštila da su za napad na dvojicu srpskih mladića odgovorni Srbin i Bošnjak. I tako se završila i ova “uzbuna”.

Pre nekoliko dana, Anton Čuni, poslanik Demokratskog saveza Kosova, koji ne priča budalaštine, u intervjuu za televiziju T7 je izjavio da ima pouzdanu informaciju, da je NATO morao da “interveniše”, naređujući da se hitno udalje srpske snage bezbednosti, koje su se previše približile granici sa Kosovom.

Posle dugo vremena, shvatila sam da još uvek nemam pravi odgovor na pitanje – gde je u stvari moja “crvena granica straha” od sve nervoznijih srpskih i kosovskih lidera, koji sve manje vode računa o svojoj retorici, koji jako dobro znaju da svaka njihova izjava ima veliki uticaj na siromašne građane bez jasne perspektive i da je njima najlakše manipulisati.

A mediji, kao njihovo glavno sredstvo, posebna su priča.