Dimitrije Tucović: Ušli smo u tuđu zemlju

Đakovica je čisto arnautska varoš. Turaka skoro nikako nema, a ovo malo Srba, jedna šaka, ima svoj kraj, takozvanu „srpsku mahalu“, ali bez drugih radnja osim kafanica. Svu ostalu masu stanovništva Đakovice čine Arnauti.

I okolina Đakovice je ne samo pretežno već skoro isključivo arnautska. Iza Peći, koja leži na gornjem kraju plodne Metohije, ima nešto srpskih sela, kao što ima Srba i po drugim mešovitim selima, pa je samim tim i u varoši više srpskoga stanovništva. Oko Đakovice je srpskoga naselja mnogo manje; upravo u celom ovom kraju Srbija je zatekla mesto Srba srpske srednjovekovne spomenike, hladne zidine koje ne čuvaju krajine, koje imaju vrednosti za arheologa i umetnika, kao, npr., Dečani, mogu uzbuđivati dušu nacionalnih romantičara, ali za stabilnost novoga režima u ovim krajevima ne znače ništa. I upravo osnovni uzrok svih nezgoda od kojih danas patimo i od kojih ćemo ubuduće mnogo patiti leži u tome što smo ušli u tuđu zemlju.

Ali Đakovica nije arnautska varoš samo po brojnom odnosu stanovništva; ona je arnautska po celokupnom životu, spoljašnjem kao i privrednom. Nisu to samo munareta koja se dižu nebu kao gora, ni kuće u vidu kula sa mazgalama, puškarnicama i zidovima, udešenim za borbu, kao da se ne nalazimo u varoši i kao da ovo nije XX vek; nije to samo tipična arnautska nošnja što se isključivo vidi na ulici; ne, Đakovica pada u oči baš po tome što je u njoj celokupan zanat i sva trgovina u rukama samih Arnauta.

Po tome se Đakovica razlikuje od ostalih varoši stare Turske. U makedonskim varošima, slovensko ili grčko stanovništvo je takođe u manjini, ali je ta manjina uspela da uzme u svoje ruke nesrazmerno veći deo privrednoga života. Te manjine su privredno nadjačale Turke, prvo, blagodareći svajoj kulturnoj nadmoćnosti a, zatim, oslanjajući se na okolinu koja govori istim jezikom kao i ona. Đakovica čini u tom pogledu izuzetak i prema nekim drugim arnautskim varošima koje leže mnogo dublje u Arbaniji. Za Elbasan Arnauti vele da je srce Arbanije, pa ipak smo u njemu videli najveće trgovine i žitarske radnje u rukama Grka ili grkomana.

Tako Đakovica, ovaj centar najljućega arnautluka, gnezdo kačaka, svojim privrednim životom daje o Arnautima sasvim drugu sliku nego što je namerno ili iz neznanja malaju beogradski listovi. Čitave ulice su ispunjene zanatskim i trgovačkim radnjama; za tezgama vidite radnike, više odrasle ljude nego šegrte, u onim tesnim belim čakširama i sa kečetom na glavi; u nekim radnjama po 4, 5, ponegde 6-8 radnika. Najčešće su to terzijske radnje za izradu arnautakoga narodnoga odela na čiju se lepotu vrlo mnogo polaže i koje može da košta po nekoliko stotina dinara, a ima i obućarnica, mutavdžinica, stolarskih radnja itd. U njima se radi vrlo primitivno, kao što je slučaj sa radinošću u celoj pređašnjoj Turskoj, alat kojim se ovi ljudi služe izbačen je odagano iz kućne industrije i predstaovlja po tehničkom kvalitetu najniži stupanj zanatske radinosti uopšte.

Ali ma kako sam rad bio primitivan, on teče i prvi pogled s ulice u ove radionice pokaže vam da Arnauti, kao preduzetnici i radnici, nisu što i Turci. Arnautska čaršija nema ničega zajedničkoga sa turskom čaršijom. Ono što strancu u turskoj čaršiji najpre i najneobičnije padne u oči, to je ono tursko lenjo izležavanje po ćepencima, flegmatično posmatranje prolaznika kroz oblake dima iz čibuka i iz jednota i istoga stava; prekrštenih nogu ili ispružvni po daskama, oni mogu da provedu vasceli dan; niko se nikuda ne žuri kao da niko nema nikakve brige ni posla. „Leti“, lepo veli Cvijić, „oni sede s prekrštenim nogama ili leže po ćepencima, a naročito u debeloj hladovini…, bosonogi, protežu se i nameštaju, prevrćući se s jedne strane na drugu, a kad ustanu, idu kao razlomljeni i sakati.“

U Đakovici ne vidite toga. Naprotiv, ukoliko je privredni život razvijen, vidite jednu opštu užurbanost ljudi: seljak dolazi da svoje proizvode proda i što mu treba da kupi, trgovac se trudi da pazari, u radionicama ljudi zaneseni poslom. I kada nam je sve to pred očima, mi ne možemo a da se ne čudimo čudnoj i nepomirljivoj protivrečnosti u kojoj stoji ova radljivost ljudi prema puškarnicama što zjape sa zidova svake kuće. Mi se u rešavanje te zagonetke nećemo ovde upuštati. Koga interesuju život i prilike kod Arnauta, naći će više u Arbanskim pismima, što su u „Borbi” počela izlaziti. Ali još ovde moramo primetiti da se ima posla sa jednim narodom kome srpski šovinisti čine nepravdu odričući mu sposobnost za kulturan rad i miran život.

*Izvor: Dimitrije Tucović, Sabrana dela, Beograd 1980, knjiga 7