Srpski „kovčeg“ za EU

 Ovo nije izgovorio predsednik Srbije, iako nas ne bi iznenadilo da jeste. To su reči američkog nadbiskupa Fultona Sheena, velike TV zvezde iz sredine 20. veka. Jedan od prvih TV evangelizatora, nadbiskup je bio izvanredno popularan, i to je i ostao posle svoje smrti 1979. Godine 1985. je izašla, a 2003. ponovo štampana knjiga njegovih izreka, po jedna za svaki dan u godini. Rečenice s početka ovog pasusa nalaze se na strani za 28. septembar.

Dana 14. decembra 2015, predsednik Srbije posegnuo je za sličnom slikom u nameri da povodom nikada završene izgradnje Hrama svetog Save pošalje sličnu poruku. Vest kaže da je predsednik Tomislav Nikolić rekao „da Hram jeste i da će biti naša Nojeva barka u kojoj nalazimo spas od istorijskih potopa, svetskih ratova, golgota i iskušenja“. „Hram je“, ističe dalje predsednik, „od nastanka prevazišao priču o građevini u cigli i kamenu i on je metafora našeg postojanja, nade, ostanka i opstanka, mera naše hrišćanske posvećenosti, ljudskog odgovora na povesno slovo o uzdizanju naroda i otadžbine, naša sama suština“. „A to su materijali“, nezaustavljiv je Nikolić u svom propovedničkom žaru, „od kojih se grade nacija i država, sistem vrednosti na kome počivamo“.

Treba odmah reći, malo koji TV evangelizator bi se postideo ovakvog predsedničkog nastupa. Ne toliko zbog „sistema vrednosti“ koji se iz njega može iščitati (jer tog sistema, to jest vrednosti u govoru predsednika ni nema; sve je to šuplje i prazno), koliko zbog apokaliptičnih vizija i straha koje predsednik štedro širi oko sebe. Potopi, svetski ratovi, gologota i iskušenja, uprkos kojima valja postojati na temeljima hrišćanske posvećenosti i zahvaljujući njoj – to je omiljeni topos svakog propovednika već par hiljada godina. Ono što je kod velečasnog Sheena „negativ“ ili praslika, to je kod našeg predsednika „metafora“ našeg postojanja, a i jedno i drugo dobiće pun smisao kada za to kucne čas, kada svet (kod Sheena) ili „nacija i država“ (kod Nikolića) zatraže „reprint“ ne bi li se iznova izgradili.

Naravno, u propovedima ovih evangelizatora (i Nikolića dakle) nije reč samo o strahu od pošasti. Pošasti su kod njih zapravo pretnja, jer one ne dolaze bez razloga; one su kazna, sasvim u skladu sa pričom o Nojevoj barci. Već će Petar u svojoj prvoj poslanici napraviti na taj način vezu između Crkve i barke govoreći o „duhovima koji su u tamnici“ – oni „nekad ne htješe da slušaju kad ih očekivaše Božije trpljenje u vrijeme Nojevo, kad se građaše kovčeg, u kome malo, to jest osam duša, ostade od vode. Za spomen toga i nas sad spasava krštenje“ (1 Pet. 3.20-21). Pored toga što je širio strah, ispada tako da je predsednik Srbije uporedivši Hram sa Nojevom barkom u stvari zapretio i kaznom ako se ne odoli iskušenjima. I sve to na 14. decembar 2015.

Dakle, na isti onaj dan koji je njegov kolega, predsednik vlade, proglasio istorijskim. Za predsednika vlade taj dan, razume se, nije bio istorijski zbog 120. godišnjice od osnivanja „Društva za podizanje Hrama svetog Save“. Istorijski je on bio iz razloga mnogo prozaičnijih u poređenju sa istorijom spasenja. Dana 14.12.2015. Srbija je „otvorila prva poglavlja u pregovorima sa Evropskom unijom“. „Ovo je veliki i važan dan, jedan od onih kada ispisujemo stranice istorije“, rekao je predsednik vlade. Da su se predsednik republike i predsednik vlade konsultovali dan ranije, možda bi istorijski 14. decembar mogao da prođe barem bez jedne od dve poruke koje su nam poslali. Ovako, izjavu predsednika republike možemo čitati kao preventivni odgovor na izjavu predsednika vlade. Ulazak u EU predsednik republike vidi kao iskušenje (ako ne baš i kao golgotu) kome valja odoleti. Hram je taj kovčeg u koji su spremljeni svi potrebni „negativi“ za trenutak kada kucne čas i nacija zatraži „reprint“ za „slike“ koje se upravo cepaju ulaskom u EU.

A možda su se i dogovorili, radikalski pronicljivo, da se u EU uđe a da se ništa u Srbiji ne promeni, pa na istorijski dan predsednik vlade obećava promenu, a predsednik republike garantuje da od toga nema ništa.