Pančić: Višak strasti i slatka samovolja

Sa Erdoganom ili bez njega, Turska je politički, ekonomski i na svaki drugi način odviše važna da bi bilo koja zemlja, kamoli neka od balkanskih, mogla sebi dopustiti loše odnose sa njom. Otuda ni Vučićeva poseta po sebi nije sporna, čak i ako uzmemo u obzir da se poslednjih godina (zapadno)evropski zvaničnici diskretno ili manje diskretno distanciraju od turskog "sultana" gde god mogu (i gde god ih to ne košta isuviše).

Ako Turska može i hoće da pripomogne u drešenju kosovskih ili bosanskih čvorova, to je odlično; ako je voljna da investira u Srbiju – još bolje. Ali zanimljiv je, i ne baš ospokojavajući, izvestan višak strasti u ovom odnosu, ne između zemalja nego između dvojice ljudi, Erdogana i Vučića, kakav gledamo ovih dana.

Pri tome, valja podsetiti, sličnom smo neprijatnom višku uzajamnog divljenja svedočili i pre samo nedelju-dve, na relaciji Vučić – Viktor Orban. Ima li, zaboga, ijednog autoritarnog populiste koji nije pri vrhu liste omiljenih Vučićevih spoljnopolitičkih partnera i saveznika?

Daleko prevazilazeći uobičajenu diplomatsku etikeciju, Erdogan i Vučić zajednički, tako ispada, razmatraju sve moguće turske probleme, i to tako kao da ispunjavaju stavku po stavku s liste Erdoganovih želja.

Nije načelno sporno kada Vučić kaže da je Srbija protiv vojnih i državnih udara i za rešavanje sporova demokratskim putem – ali kontekst u kojem to izgovara nipošto nije nedužan, ne u trenutku kad u turskim zatvorima trunu na hiljade ljudi pod veoma, recimo, neobičnim optužbama, to jest, kada je nerazjašnjeni pokušaj vojnog udara postao idealan izgovor za slobodan odstrel Erdoganovih političkih protivnika svih orijentacija.

O zajedničkom obrušavanju na tzv. Gulenistički pokret (koji je, ne zaboravimo, koliko do juče bio glavni Erdoganov saveznik u toksičnoj islamizaciji sekularne turske republike) da se i ne govori: šta Srbija uopšte ima s tim i zašto bi o tome "imala stav"?

• Erdogan: Uhapšeni najznačajniji gulenisti na Balkanu

Možda se, rekao bi neko, radi o problematičnoj školi političke trgovine, u kojoj se računa da će možda i preterano udovoljavanje ćudima moćnog čoveka doneti povećani benefit za zemlju? To bi već po sebi bilo dovoljno zabrinjavajuće, ali reklo bi se da stvari ionako stoje još gore: ne radi se o pukoj trgovačkoj taktici nego o strateškim vrednosnim opredeljenjima.

Svim zaklinjanjima u "evropski put" i "evropske vrednosti" u inat, uvek nekako ispadne da se Vučić i njegovi najbolje i najkomotnije osećaju tamo gde se "zna ko je gazda" i gde se ne insistira preko razumne mere na demokratskim kerefekama, mimo najelementarnije fasade strogo kontrolisanog pluralizma. Iliti "neliberalne demokratije" kako tačno, i ne bez ponosa, kaže Orban. A ako ta bliskost podrazumeva i da se povremeno poljubi sultanova papuča ili hazjajinova čizma, pa bože moj, nije ni to najgore.

• Ozkirimli: Ataturkova Turska je već izgubljena

Šta se dobija zauzvrat? Nešto mnogo više od eventualnih trgovačkih koristi: partnersko saučestvovanje u kvarenju i izvitoperavanju svih demokratskih standarda. Potresno je kako Srbija Vučićevog doba baš nikada ne uspe da izostane sa ovakvih rituala, kako se uvek nađe negde u intimnoj blizini onih koji su hodajuća suprotnost "evropskim vrednostima", od Putina i Erdogana preko zapadnobalkanskih trablmejkera pa do unutarevropskih desno-populističkih "pobunjenika" kojima je Evropska unija odlična i draga kao izvor novca, ali im se ni najmanje ne dopada kao izvor izvesnih vrednosti i standarda.

Što je, uostalom, da se ne lažemo, položaj kakav vrlo nalikuje Vučićevom "vlažnom snu": biti unutra (u "Evropi") koliko se iz toga mogu izvlačiti neposredne i opipljive koristi, ali ostati izvan svega onoga što bi moglo ugroziti ii barem ograničiti slatku samovolju vladanja po nedostižnim standardima bosforskog, kremaljskog i ostalih učitelja i uzora.