Piše Milenko Vasović

Mrtav Zukorlić ne treba Beogradu

Ova garnitura na vlasti nikoga i ništa ne poštuje. Juče je sahranjen potpredsednik Narodne skupštine, predsednik Odbora za nauku i obrazovanje, narodni poslanik i predsednik parlamentarne stranke Muamer Zukorlić, a da niko od predstavnika države nije otišao na dženazu. Niko!

Mrtav Zukorlić ne treba Beogradu

Šta je problem, što Muamer nije vaš, nije naprednjak, nije socijalsta, što je musliman, Bošnjak? Ili je Novi Pazar daleko pa niste stigli. A možda vas je bio strah da opet šaljete helikopter na tu stranu.

Povlačim rečeno, ako je bila želja porodice, a verujem da nije. Pre će biti da je neko procenio kako mu to nije neophodno za rejting. Da mrtav muftija ne može doneti glasove i da je bolje držati se po strani, da se ne iritiraju Zukorlićevi politički protivnici.

Sakrili se licemeri iza telegrama saučešća, iza, u njihovom slučaju fraza, kako su izgubili saradnika i prijatelja. Pa, prijatelju se valjda ide na sprovod. Sve i da vam nije bio prijatelj Zukorlić je bio visoki državni službenik. Ne znam prtokol, ali ljudski osećam da je na njegovom ispraćaju na pazarskom trgu morala biti državna delegacija.

Biću konkretan, na sahranu potpredsedniku Skupštine morao je otići njen predsednik ili njegov izaslanik. A mogao je i ministar prosvete, pa i predstavnik samog predsednika Srbije. Tako se poštuje država, a u ovom slučaju neguje prijateljstvo i dobri međunacionalni odnosi. Nikako ne slanjem huligana na fudbalske utakmice.

Imam utisak da je rahmetli Zukorlić Srbiju istinski doživljavao kao svoju državu. I da je doprinosio smirivanju tenzija u Sandžaku. Više je on učinio za sve nas od mnogih koji se u tu istu Srbiju kunu. Čak i kada je nelegalno gradio zgradu fakulteta samo je pokazivao da savršeno razume kako stvari funkcionušu.

Muftija je bio ubedljiv i sugestivan govornik. Imao je dosta pristalica, težio je, kako neko reče na sahrani, da „Bošnjaci budu poštovani u svojoj državi Srbiji“. I zbog toga su gotovo sve beogradske vlasti od njega zazirale.

Vlast je jedno a narod drugo, znam mnogo običnih ljudi koji nisu muslimani, a koji su sa uvažavanjem govorili o Zukorliću. Njima je iskreno žao zbog njegove prerane smrti. Doživljavan je kao čovek od autoriteta i integriteta.

Lično sam uživao u javnim nastupima pokojnog muftije. Činilo mi se kad ga slušam da bi trojica takvih mogla da izleče bolesnu Srbiju. Toliko mudrosti, znanja, energije i pragmatizma retko je naći u jednoj osobi. Intelektualac kakvih je malo na čitavom Balkanu.

Činilo mi se da je ponekad svesno gutao žabu da bi njegov glas stigao do naroda. Kako drugačije tumačiti njegove dolaske na televizije čije je programe prezirao. Svesno je ulazio u to blato, a li iz tog gliba njegove reči su zvonile kao biseri.

Sećam se kada je u TV studiju održao predavanje iz morala onoj razdeljak nesreći. „Kako ćeš umreti čoveče. Kod nas kažu poješćeš jorgan kad budeš umirao. Neki gresi koji se naprave će ti zaprečiti grlo“.

Razočaran zaglupljujućim televizijskim sadržajima i razaranjem društvenih vrednosti tada je poručio da sreća stanuje u porodici, a ne pod lažnim studijskim svetlima. „U normalnoj Srbiji ima očeva, majki koji hoće da odgoje decu. Koji sanjaju da budu fini, čestiti ljudi da rode, da rade… ostavimo jednu traku njima. Ovo ludilo će da prođe, ali će uzeti veliki danak“.

Ko zna možda je i ovako poštenije nego da je Dačić na sahranu poslao nekakve langure, kebare, orliće… Laka ti zemlja Muamere.

Izvor: (Nova.rs)

Vezani članci

Komentari na članak

Prelistaj nove naslove »

Korona virus Statistika

DRAGAŠ Vrem.prognoza

Popularno

Anketa

Konvertor valuta

Video Foto

Vaktija Dragaš