Kako je Srbija otjerala Kosovo

Nije bilo mjere koju Slobodan Miloišević nije primjenio kako bi Kosovo otjerao izvan granica Srbije.

Kako je Srbija otjerala Kosovo

Odnosi Srbije i Kosova postaju sve zategnutiji, carinski rat traje li traje, premijerka Srbije Ana Brnabić zvecka oružjem i preti ratom, ministar spoljnih poslova Ivica Dačić nas svako malo obavetava o zemljama koje povlače priznanje nezavisnosti Kosova, nastavak pregovora nije na vidiku, a Kosovo je glavna tema svih informativnih emisija. Samo što se iz mejnstrim medija ne može saznati kako smo uopšte došli do ovakve situacije, već se stiče utisak da je trenutno stanje u odnosima Srbije i Kosova palo s neba, neznano kako i otkuda.

Kao da su kosovski Albanci iz nekog hira i ćudljivog ćefa u jednom trenutku odlučili da se otcepe od Srbije, palo im slučajno na pamet, čisto da bi nam terali inat, a Srbija sad nastoji da ih urazumi i vrati u svoje okrilje. U atmosferi sistematskog zaborava i falsifikovanja prošlosti, možda bi bilo zanimljivo da se podsetimo kako smo uopšte došli u ovu situaciju.

Antibirokratska revolucija: Osvajanje vlasti

Nakon što je na Osmoj sednici prigrabio vlast, Slobodan Milošević je otpočeo svoju "Antibirokratsku revoluciju". Pod tim nazivom zapravo se krilo rušenje zakonskih procedura i pravnog sistema, te osvajanje vlasti putem ulice, uz pomoć "spontano okupljenog" naroda na masovnim mitinzima. Prvo je pala Vojvodina u "jogurt revoluciji", a potom je Milošević državnim udarom preuzeo i Crnu Goru. Na red je došlo ukidanje autonomije Kosova, ali tu je Milošević morao da pribegne drugačijoj taktici, jer nije mogao da računa na podršku širokih narodnih masa na Kosovu koje su bile na strani Azema Vlasija i kosovskog rukovodstva. I na strani sopstvene autonomije.

Milošević je našao saveznika u Rahmanu Morini, ali su Albanci bili protiv njega, izbile su masovne demonstracije u oktobru i novembru 1988. godine, a potom i ulični neredi, što je Miloševiću poslužilo kao odličan povod da sruši Azema Vlasija i Kaćušu Jašari, kako bi na njihova mesta doveo svoje poslušnike. Rukovodstvo Saveza komunista Kosova raspušteno je 17. novembra 1988. godine, ali se građani s nasilnim svrgavanjem svojih legitimnih predstavnika nisu lako mirili. Rudari iz Trepče pobunili su se 20. februra 1989. godine, 1500 rudara se spustilo u okno, zahtevajući da se Vlasi i Jašari vrate na svoje funkcije.

Stvorena je napeta atmosfera u čitavoj zemlji, razgovaralo se na najvišem nivou o nastalom problemu i mogućim rešenjima. Tim povodom, Milošević je rekao Milanu Kučanu, tadašnjem lideru Saveza komunista Slovenije: "Mi Srbi imamo pravo da branimo svoje interese. Nije važno hoćemo li taj cilj postići ustavnim ili neustavnim putem". Pod srpskim interesima Milošević je, naravno, podrazumevao što više moći koju može da prigrabi za sebe, u konkretnom slučaju – skupljanje što većeg broja glasova u saveznim institucijama. Već je imao tri (Srbija, Vojvodina, Crna Gora), nedostajao mu je još jedan (Kosovo) do polovine, a onda bi mu vlast nad čitavom SFRJ bila nadomak ruke. Jer Miloševića ništa osim gole vlasti nije ni zanimalo, u tome je cela njegova tajna.

Kučanu je bilo jasno šta to znači, da je Milošević spreman na sve, pa je 27. februara organizovao miting podrške albanskim rudarima u Cankarjevom domu, na kojem je rekao: "Mislimo da kosovski rudari ne brane samo svoja prava, prava Albanaca i autonomiju Kosova, nego i avnojevsku Jugoslaviju i ravnopravnost svih republika, uključujući Sloveniju, kao i naroda koji u njima žive".

Tenkovi su prvo krenuli na Kosovo

U Srbiji su poruke iz Slovenije izazvale bes i ogorčenje masovnih razmera, uz malu pomoć Miloševićevih medijskih propagandista. Beograđani su masovno izašli na ulice, počeo je miting u Studentskom gradu, studenti su prednjačili u podršci Miloševiću, a potom je narastao i preselio se na drugu obalu, u centar grada. Do jutra nekoliko stotina hiljada građana, po nekim procenama čak milion, "spontano" se okupilo ispred savezne Skupštine.

Okupljenu masu pokušao je da umiri predsednik Predsedništva SFRJ Raif Dizdarević: "Nećemo mi ići putem zavađanja naroda. Mi ćemo ići putem obnove brastva i jedinstva". Nakon njegovih reče iz mase se začulo pomamno zviždanje. Put bratstva i jedinstva ih nije više zanimao, a zavađanje naroda koje će rezultirati u ratovima i krvi postalo je opštenarodni politički program. Okupljeni mitingaši tražili su da im se obrati njihov vožd Slobodan Milošević, strpljivo su ga čekali od rane zore do kasne večeri. I najzad su ga dočekali. Milošević je došao, održao govor, masa je frenetično skandirala: "Uhapsite Vlasija!", na šta je Milošević uzvratio: "Ne čujem dobro, ali želim da vam odgovorim na ovo što tražite – da će oni koji su se poslužili ljudima da manipulišu radi ostvarenja političkih ciljeva protiv Jugoslavije biti kažnjeni i biti uhapšeni".

Sutradan su tenkovi krenuli na Kosovo, jer je Milošević prisilio Predsedništvo SFRJ da uvede vanredno stanje na Kosovu. I to je prvi put da je Milošević upotrebio vojsku i teško naoružanje za sprovođenje svojih političkih ciljeva, mnogo pre demonstracija 9. marta 1991. godine, mnogo pre slanja tenkova na Vukovar. Tokom čitave operacije vršenja pritiska na Kosovo, Miloševićevi mediji su sprovodili najstrašniju antialbansku kampanju, šireći otrovnu rasističku mržnju, uz pomoć vernih intelektualaca iz SANU i Udruženja književnika Srbije. Mediji su tražili da se štrajk rudara razbije vojnom intervencijom, a na mitinzima su demonstranti tražili oružje i formiranje dobrovoljačkih odreda koji bi otišli na Kosovo.

Politika nasilja i terora

Milošević je ispunio obećanje – Azem Vlasi je odmah uhapšen i optužen za "kontrarevolucionarnu delatnost", a uhapšeno je i nekoliko stotina njegovih pristalica i kosovskih političkih funkcionera. Tenkovi su držali pod opsadom Skupštinu Kosova 23. marta, kako bi "pomogli" delegatima da usvoje amandmane na Ustav i tako ukinu autonomiju Kosova. Pet dana nakon toga i Skupština Srbije usvojila je amandmane, dok su na Kosovu građani demonstrirali protiv ukidanja autonomije i započete represije. Specijalne jedinice policije su pucale na demonstrante i ubile 24 osobe. I to je bio tek početak nasilja i terora, tek nagoveštaj zla koje će ubrzo uslediti.

Albancima su, malo po malo, uskraćena sva prava i svedeni su na građane drugog reda. U julu 1990. donet je zakon o radnim odnosima u vanrednim uslovima na Kosovu, na osnovu kojeg je otpušteno na stotine hiljada Albanaca, dobili su otkaze profesori, lekari, novinari, urednici, akademici… Zabranjena je "Rilindja", jedine dnevne novine na albanskom, a upotreba albanskog jezika je zabranjena u školama, kulturi i nauci. Ukinuto je i objavljivanje knjiga na albanskom, kao i finasiranje kosovske Akademije koja je na kraju i zatvorena, baš kao i brojni naučni instituti.

Uvedene su vanredne mere na Prištinskom univerzitetu, pa je oko hiljadu profesora i asistenata ostavljeno bez posla. Na univerzitetu je do oktobra 1991. ostalo tek petnaestak albanskih profesora, a i oni su morali da predaju na srpskom. Većina škola na albanskom jeziku zatvorena je tokom devedesetih, a srpske vlasti su već početkom 1991. prestale da isplaćuju plate albanskim srednjoškolskim profesorima.

Od vanrednog stanja do masovnih grobnica

Policijsko maltretiranje i nasumična hapšenja Albanaca postali su svakodnevna pojava, baš kao i batinanje na ulicama, čitavo Kosovo se zapravo pretvorilo u neku vrstu policijske države, oblasti koju je Miloševićev režim držao kao pod okupacijom. Albancima nije preostalo ništa drugo nego da formiraju paralelne institucije, da održavaju školsku nastavu na albanskom po privatnim kućama, gde su upadali srpski policajci i hapsili profesore i studente.

Suočeni sa otvorenim terorom i aparthejdom, albanski poslanici Skupštine Kosova su 2. jula 1990. proglasili Deklaraciju nezavisnosti Kosova, Skupština je tri dana kasnije raspuštena, a poslanici su 7. septembra tajno proglasili novi Ustav Republike Kosovo i formirali Vladu u senci. U septembru sledeće godine održan je i nezvanični referendum o nezavisnosti Kosova, ogromna većina kosovskih Albanaca glasala je za nezavisnost, ali rezultate tog referenduma srpske vlasti nisu priznale.

Tokom devedesetih vojno-policijska represija na Kosovu je sve vreme rasla, da bi na kraju eskalirala u ratni obračun, stravične ratne zločine, pljačku masovnih razmera, te proterivanje skoro 900 hiljada Albanaca u okviru operacije Potkovica. Rat je okončan NATO bombardovanjem i povlačenjem srpske vojske i policije sa Kosova, što su Milošević i njegova propaganda proglasili pobedom. Sve što je došlo kasnije, a pre svega proglašenje nezavisnosti Kosova 2008. godine, samo je epilog Miloševićeve represije i rata. Zapravo je već sa uvođenjem vanrednog stanja i slanjem tenkova na Kosovo sve bilo završeno, tu je izgubljena svaka šansa da Kosovo ikada više bude deo Srbije.

Logična posljedica Miloševićeve politike

Slobodan Milošević je učinio sve što je u njegovoj moći da otera Kosovo iz Srbije. Politika represije, nasilja i zločina, politika zatiranja osnovnih ljudskih prava Albancima, politika ukidanja institucija i zabrane jezika, politika zlostavljanja i ponižavanja, politika hladnjača i masovnih grobnica - neminovno je vodila ka otcepljenju Kosova od Srbije. Svako ko bi želeo da Kosovo ne bude u sastavu Srbije vodio bi upravo takvu politiku.

Čak i okupatori kad osvoje neku zemlju daju bar neke ustupke lokalnom stanovništvu i stvaraju paktove sa lokalnim političkim grupacijama. Miloševiću to nije padalo na pamet. Kao što kaže Vuk Perišić u eseju "Demon nacionalizma", Milošević se "nikada nije obratio albanskom stanovništvu", a "njegov temeljni politički cilj je bio da vlada sam i da vlada bez ustupaka".

Aktuelni politički lideri Srbije – Aleksandar Vučić, Ivica Dačić, Aleksandar Vulin i mnogi drugi, mahom saučesnici ovakve Miloševićeve politike, danas se pretvaraju kao da se ništa od pobrojanog nije dogodilo. Umesto da kažu kako stvari zaista stoje i da prihvate odgovornost za ono što su činili, oni kukaju i nariču nad realnošću koju su sami stvorili.

Gospodo, ako ste se već toliko trudili da oterate Kosovo iz Srbije, zašto ga najzad ne ostavite na miru? Zašto ne priznate kosovsku nezavisnost na kojoj ste predano radili, kad ste već ostvarili svoj politički cilj? Umesto da budete ponosni na svoje delo, vi uporno odbijate da primite zasluge koje vam pripadaju. Čemu ta lažna skromnost?

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: (aljazeera.net)

Vezani članci

Komentari na članak

Prelistaj nove naslove »

DRAGAŠ Vrem.prognoza

Popularno

Nema aktuelnosti za danas!

Anketa

Konvertor valuta

Video Foto

Vaktija Dragaš