Žitelji Gore na Kosmetu: Da Srbija ne pomaže bilo bi nas manje

U GORI trenutno živi oko 6.000 Goranaca, ali ima nas po čitavom svetu. Najviše nas je u Srbiji, ali i na prostoru bivš SFRJ, ukupno oko 20.000. Iako se ovde na obroncima Šar-planine teško živi, mi koji smo ostali nameravamo i da opstanemo ovde, a u tome zasad uspevamo zahvaljujući pomoći Vlade Srbije.

Ovako nam o životu, navikama, običajima, ali i strepnjama Goranaca, priča Selman Osmani, zamenik predsednika Privremenog organa Opštine Dragaš, koja radi po sistemu Republike Srbije.

Ispred kuće u kojoj je smešten Privremeni organ, Selman sa žaljenjem konstatuje da je posle ratnih dešavanja 1999. godine, veliki broj Goranaca otišao u svet, trbuhom za kruhom.

- Teško se ovde na ovim vrletima živi - ponavlja Osmani, dok rukom pokazuje na 18 sela raštrkanih ispod planine iza čijih vrhova se nalazi Albanija. - Najteže je što se ne osećamo bezbednim. Iako su tenzije sada malo smanjene, prethodnih godina bili smo izloženi čestim pljačkama komšija iz Albanije, koji su nam uglavnom krali stoku.

Naš sagovornik jedan je od retkih Goranaca koji se lako odlučio da javno govori o životu svojih sunarodika. Razume, kaže, i one koji se boje, jer nije lako opstati ovde okružen Albancima sa Kosmeta sa jedne i onima iz Albanije sa druge strane. Pogotovu, što, kako nam reče stariji čovek iz Rastelice, sela na samoj granici sa Albanijom, ne žele da im se pokore. Goranci, veli, žele da ostanu svoji, sa svojim osobenostima, običajima...

Najviše nam, u stvari, zameraju što smo okrenuti Srbiji. A kako da nismo, kad opstajemo zahvaljujući primanjima koja dobijamo iz Srbije - veli Musa Hodža (53).

On kaže da im porodica živi od plate njegovog sina koji radi kao profesor u jedinoj Srednjoj školi u Gori. Da bi doprineo kućnom budžetu, Hodža gaji stoku, ali sada ima samo tri krave. Imao je nekada mnogo veće stado, pošto su mu Albanci ukrali šest konja.
Na Hodžinu priču sada se već nadovezuje još nekoliko ljudi koji su u Vranište došli da sačekaju Marka Đurića, direktora Kancelarije za KiM.

- Da nije pomoći Srbije, još mnogo Goranaca bi otišlo - dodaje penzioner Rasim Ramadani (66) iz Donjeg Krstaca. - Jer, svakog meseca, osim socijalne pomoći dobijamo i dečje dodatke, dok zaposleni u prosveti i zdravstvu primaju plate zahvaljujući kojima najveći broj porodica ovde preživljava. Zadovoljan sam penzijom od 22.000 dinara, jer šta bih da nije i toga.

Ramadani kaže da je i sam 2006. bio na meti pljačkaša iz Albanije i objašnjava da je to osnovni razlog što se meštani ne usuđuju da se ozbljnije bave stočarstvom.

- Dok je ovde bila srpska vojska čuvala je granicu, a sada može da uđe ko kako stigne - priča stariji čovek ne želeći da se predstavi.

On podseća meštane sa kojima razgovaramo da je 2003. na kućnom pragu ubijen medicinski tehničar iz Krstaca i da ubice nikada nisu pronađene, baš kao ni pljačkaši njihove stoke i ostale imovine.
Kao najveći problem svi ističu to što nema više posla za mlade, da oni koji završe srednju školu ili fakultete u Kosovskoj Mitrovici, ostanu ovde da rade. Oko 170 učenika pohađa srednju školu u selu Mlike, jedinu na području Gore. Po rečima Avnija Veseljija, direktora ove obrazovne ustanove, đaci nastavu pohađaju u neuslovoj zgradi, ali po obrazovanju ne zaostaju za svojim vršnjacima u bilo kom delu Srbije.

170 učenika pohađa srednju školu u selu Mlike

- Volela bih da imamo novu školu. Drugo nam gotovo ništa ne treba - kaže Azemina Rašiti (15), učenica prve godine pravnog smera Pravno-trgovačke škole.

ULAGANjE U OBRAZOVANjE
- Veoma nam je važno da Goranci imaju dobre uslove za život i nastojaćemo da se o ovom prelepom kraju još više čuje i govori - rekao je prilikom obilaska Gore Marko Đurić, direktor Kancelarije za KiM.
Podsećajući na program oko obnove obrazovnih ustanova, Đurić je rekao da će Vlada Srbije pomoći da se renovira zgrada Srednje škole u selu Mlike, sagrađena davne 1930. godine.
- Nastavićemo da pomažemo obrazovanju u Gori, koje funkcioniše po sistemu Republike Srbije, jer po kvalitetu nastave ne zaostaje za drugim delovima školskog sistema u našoj zemlji - rekao je Marko Đurić, direktor kancelarije za KiM.

TABLICE ŽITELjI ovog područja na krajnjem jugu Kosmeta govore uglavnom srpskim jezikom i ističu da su vezani za Srbiju, u čijem centralnom delu mnogobrojni njihovi zemljaci rade kao poslastičari. Vezanost za Srbiju može se videti i po automobilima sa registarskim oznakama gradova u Srbiji, dok na jednom zidu u selu Mlike uočavamo natpis "Gora je Srbija -Kosovo i Metohija"