Majstori za burek iz naše čaršije

Priču o sugrađanima sa kojima životni prostor delimo više od dvadeset godina, započeli smo uz burek... i o burecima. Kako bi isprovocirali majstore Vajtu, Mursela i Ramadana Ilijazi, da nam otkriju tajne svog zanata, „zapazili“ smo da ni bureci naših domaćica nisu ništa lošiji od onih koje oni prave.

- A ne... mi pravimo bureke, a vi pite, bila je očekivana reakcija ljubaznih domaćina sa kojim smo u opuštenoj atmosferi razgovarali jednog nedeljnog popodneva. I evo konačno nekog ko će nam otkriti zašto su sve pite pite, a samo je burek pitac? Tajna je u testu, uz uslov da je brašno dobrog kvalieta.

- Domaćice koriste sveže testo, a to znači da testo razvlače odmah nakon što ga umese. Mi to radimo drugačije, odnosno koristimo testo koje se umesi uveče, namasti uljem, prekrije i ostavi do ujutru. Kore od ovakvog testa nisu žilave i daleko su rastresitije od onih koje se prave za pitu, otkrili su nam.

Naravno, ovo objašnjenje shvatiće samo iskusnije domaćice, a njih je danas sve manje. Nema se vremena ili se prosto ne ume, pa se bureci naručuju sve češće, za porodične ručkove, manje ili veće porodične događaje.

Najstariji Mursel, koji je zanat učio od najboljih majstora u Prištini, broji dane do penzije i sanja o povratku u Kruševo gde je rođen i odrastao. Bureke je, kaže, počeo praviti davne 1967. godine u Kikindi. Kasnije su se pridružili braća Vajta i Ramadani, koji će starost najverovatnije proživeti u Prijepolju. Vajta je ovde pustio korene, sagradio porodičnu kuću, jer mu se, kaže, grad svideo. O Prijepoljcima sve najbolje, a hvali ih, kaže, gde god stigne.

- Bilo nam je lepo i u Užicu, ali su došla luda vremena kada su posao mogli nastaviti samo oni koji su imali pare da kupe lokale. Rešili smo da odemo i tako, eto, stigli do Prijepolja. Za ove dvadeset dve godine, u Prijepolju nikad nismo doživeli nijednu neprijatnost. Ljudi su nas odmah prihvatili, tako da smo ovaj grade i ljude u njemu počeli doživljavati kao svoje. Razmišljali smo o odlasku, jer je posao stao za vreme sankcija. Ostali smo samo zahvaljući velikom razumevanju Bahrije Beganovića, koji nam je redovno slao potrebne količine brašna i ulja, rekli su nam.

Goranci, tvrde, prave najbolje kolače, ćevape i bureke i priznaju da   Albanci od njih prave samo bolje hlebove. Ono što danas rade, radili su njihovi očevi, dedovi i pradedovi, koji su još za vreme Turske imperije zanat učili od najboljih carigradskih majstora. Najstarija radnja u Beogradu, počela je raditi u vreme Kraljevine. Bio je to čuveni Pelivan u ulici 7. jula u blizini zgrade Skupštine.

- Tu su radnju otvorili Goranci i bila je mesto gde su se okupljali glumci, slikari, pisci...Ćerku vlasnika ove poslastičarnice oženio je Zuko Džumhur, što smo voleli da istaknemo u svakoj prilici.

Ko će nastaviti tradiciju, pitamo braću Ilijazi?

- Niko. Ugasićemo se ko sveća. Deca neće da uče zanat, tako da će nestati i tradicija koju smo održavali stolećima, strahuju.

A kad se ugasi tradicija ostaće samo ova mala priča koju smo zabeležili u našim novinama. Da podseti kako je Prijepolje nekad mirisalo.