Potresna životna ispovest Romelua Lukakua

Romelu Lukaku ima 25 godina. Igra za Mančester Junajted i belgijsku reprezentaciju. Ima sve što se poželeti može... A krenuo je bukvalno sa dna.

Ovo je njegova priča...

 

***

Još uvek se sećam tog trenutka kada sam shvatio da nemamo novca. I dalje mi je u mislima majka kraj frižidera i njen pogled.

Imao sam šest godina, došao sam kući na ručak za vreme školskog odmora. Mama je na meniju svaki dan imala isto: hleb i mleko. Kad si dete i ne razmišljaš mnogo o tome. Pretpostavljam da je to sve što smo mogli da priuštimo.

A onda sam jednog dana došao kući i ušao u kuhinju, vidio sam majku ispred frižidera sa pakovanjem mleka, kao uvek. Ali ovoga puta mešala je nešto. Mućkala je tu kutiju mleka. Nisam shvatio šta se dešava. Potom mi je donela ručak i smešila se kao da je sve u redu. Shvatio sam šta se dešava.

Pomešala je mleko s vodom. Nismo imali dovoljno novca da preguramo do kraja nedelje. Bili smo totalno švorc. Ne samo siromašni, već apsolutno bez ičega.

 

***

Moj otac je bio profesionalni fudbaler, bio je na kraju karijere i sve pare su otišle. Prva stvar bez koje smo ostali je kablovska televizija. Nije više bilo fudbala, nisam više mogao da gledam "Match of the Day".

Dešavalo se da dođem kuću uveče i da svetla ne rade. Ponekad nismo imali struje dve ili tri nedelje.

Poželeo bih da se okupam, ali nije bilo tople vode. Mama bi zagrejala vodu u džezvi, a ja bih stajao pod tušem, dok bi me ona polivala vrućom vodom.

Bilo je trenutaka kada je majka morala da "Pozajmi" hleb iz obližnje pekare. Pekari su poznavali mene i mog mlađeg brata, pa su joj dopuštali da uzme hleb u ponedeljak, a plati ga u petak.

To je bio naš život.

Nikad nisam rekao ni reč, nisam hteo da se dodatno brine. Samo bih pojeo to što ima. Ali, tako mi boga, tada sam sebi obećao nešto. Kao da je nešto puklo i probudilo me. Znao sam tačno šta je potrebno da uradim.

Nisam mogao više da gledam majku da tako živi. Nisam to mogao da dopustim.

Ljudi u fudbalu vole da govore o mentalnoj snazi. E, pa ja sam najsnažniji tip kojeg ćete ikad videti. Zato što se ja sećam sedenja u mraku s bratom i majkom, naših molitvi, premišljanja, verovanja... da će se to ostvariti.

To obećanje sam neko vreme držao u sebi. Ali, dešavalo se da, po povratku iz škole, zateknem majku kako plače. Jednog dana sam joj rekao: "Mama, promeniće se. Videćeš. Igraću fudbal za Anderleht, to će se uskoro desiti. Biće nam dobro, ne moraš više da se brineš."

Imao sam šest godina.

Pitao sam oca kad fudbal može da počne da se igra profesionalno?

On je rekao: "Sa 16 godina."

Odgovorio sam: "Okej. 16 godina."

To je moralo da se desi i tačka.

 

***

Svaku utakmicu koju sam ikad igrao, igrao sam kao da je finale. Kada sam igrao u parku to je bilo finale. U vrtiću za vreme odmora - finale. Najozbiljnije to govorim. Svaki put kad sam šutirao na gol, hteo sam da rasturim loptu. Punom snagom. Nismo pritiskali R1. Nisam imao novu igricu FIFA. Nisam imao PlayStation. Nisam se igrao.

Kad sam počeo da rastem, neki od mojih nastavnika i roditelji su brinuli. Nikad neću zaboraviti prvi put kad me neko pitao: "Koliko ti imaš godina? Koje si godište?'

"Da li ste vi ozbiljni?"

Kad sam imao 11 godina, igrao sam za mladi time Lirsa i roditelj jednog od momaka iz druge ekipe je hteo da zaustavi pri ulasku na teren. Rekao je: "Koliko ovaj ima godina, gde mu je lična karta? Odakle je on?"

Pomislio sam, šta znači odakle sam ja? Šta? Rođen sam u Antverpenu, ja sam iz Belgije.

Moj otac nije bio tamo, nije imao auto kojim bi se dovezao na gostujuće utakmice. Bio sam apsolutno sam, morao sam da se borim za sebe. Uzeo sam ličnu kartu iz torbe i pokazao je svima. Uzeli su je, gledali su je kao da su detektivi i sećam se koliko mi je krv ključala u venama.

"O, sad ću vašeg sina još više da izubijam. Ionako bih ih sve razbio, ali sad ću ga uništiti. Vodićete kući uplakanog dečaka."

Želeo sam da budem najbolji fudbaler u belgijskoj istoriji. To je bio moj cilj. Ne da budem dobar, ne da budem odličan, već najbolji. Igrao sam sa toliko besa, iz mnogo razloga. Zbog pacova koji su trčali po našem stanu, zato što nisam mogao da gledam Ligu Šampiona, zbog toga kako su me roditelji druge dece gledali.

Kao da sam imao misiju.

Sa 12 godina dao sam 76 golova na 34 utakmice.

Dao sam ih sve u očevim kopačkama. Dok smo nosili isti broj, delili smo patike.

Jednog dana, nazvao sam dedu, majčinog oca. On je bio jedan od najbitnijih ljudi u mom životu. Bio je moja veza s Kongom, odakle su moji roditelji. Razgovarali smo telefonom i rekao sam mu: "Dobro mi ide. Dao sam 76 golova, osvojili smo ligu. Velike ekipe me primećuju."

Obično je uživao da sluša kako mi ide u fudbalu. Ali ovoga puta bio je čudan. Rekao je: "Bravo Rom, to je sjajno. Ali možeš li da mi učiniš uslugu?"

"Da, o čemu se radi", rekao sam.

"Možeš li da paziš na moju kćerku?", pitao je.

Bio sam mnogo zbunjen. O čemu on priča?

Rekao sam: "Mamu? Da, sve je okej."

On je rekao: "Ne, obećaj mi. Možeš li? Samo pazi na moju kćerku, okej?"

Ja sam tad rekao: "Važi deda, shvatio sam. Obećavam ti."

Pet dana kasnije je preminuo. I tada sam shvatio na šta je mislio...

Rastuži me kada pomislim na to, voleo bih da je poživeo bar još četiri godine da me vidi kako igram za Anderleht. Da vidi da sam održao obećanje. Da vidi kako je sve ispalo dobro.

 

***

Rekao sam majci da ću uspeti sa 16 godina.

Zakasnio sam 11 dana.

Maj 2009. godine, igra se finale plej-ofa. Anderleht protiv Standarda iz Liježa.

To je bio najluđi dan u mom životu. Ali moramo da zastanemo ovde. Početkom sezone, jedva da sam igrao za U19 ekipu Anderlehta. Trener bi me ubacivao u igru sa klupe. Razmišljao sam: "Kako ću da potpišem profesionalni ugovor na 16. rođendan ako sam na klupi u mladok ekipi?"

Zato sam morao da se kladim sa trenerom.

Rekao sam mu: "Mogu da vam garantujem nešto. Ako me pustite da igram, daću 25 golova do decembra."

Nasmejao se, bukvalno mi se nasmejao u lice.

"Hajde onda da se kladimo", rekao sam.

On je odgovorio: "Okej, ali ako ne daš 25 komada do decembra, bićeš na klupi."

Odgovorio sam: "U redu, ali ako ja dobijem opkladu, vi ćete da očistite sve kombije koji igrače voze kući s treninga."

"U redu, dogovoreno".

A onda sam rekao: "I još jedna stvar, pravićete nam palačinke svaki dan."

"Okej, u redu".

Bila je to najgluplja opklada koju je taj čovek mogao da prihvati.

Dao sam 25 komada do novembra.

Jeli smo palačinke pre Božića.

Neka to bude lekcija svima. Ne igrajte se s dečakom koji je gladan.

 

***

Potpisao sam profesionalni ugovor sa Anderlehtom na svoj rođendan, 13. maja. Otišao sam pravo kući, kupio igricu FIFA i uplatio paket za kablovsku televiziju.

Sezona je bila na kraju, pa sam se opuštao kod kuće. Ali belgijska liga je bila potpino luda te sezone, Anderleht i Standard Lijež su imali isti broj bodova, pa su igrali dve plej-of tekme za šampiona.

Prvu utakmicu sam kući gledao kao navijač.

Dan pre druge utakmice, pozvao me trener rezervne ekipe.

"Halo, Rom. Kako si?"

"Idem da igram fudbal u parku."

"Ne, ne, ne, ne. Pakuj torbe. Odmah."

"Zašto? Šta sam uradio?"

"Ne, ne, ne. Moraš odmah da dođeš na stadion, žele te u prvoj ekipi."

"Šta?! Mene?!"

"Da tebe, brzo dođi.''

Otrčao sam do tatine sobe, i rekao sam mu nešto tipa: "Diži guzicu. Moramo da idemo".

On pita: "Šta? Gde da idemo?"

Ja se proderem: "ANDERLEHT ČOVEČE!"

Nikada neću to da zaboravim, došao sam na stadion i utrčao u svlačionicu i ekonom me pita: "Mali, koji broj želiš?"

Ja kažem: "Daj mi broj 10."

Ne znam, bio sam premlad da bih se bojao, pretpostavljam.

Rekao mi je: "Igrači iz akademije moraju uzeti 30 ili više."

Rekao sam: "Okej, tri plus šest je devet, to je kul broj, daj mi 36."

Te noći u hotelu, seniori su me terali da im pevam pesmu za vreme večere. Ni ne sećam se šta sam izabrao. Vrtelo mi se u glavi.

Sledećeg jutra, drugar je pokucao na moja vrata i pitao hoću li da igram fudbal, a moja majka mu je odgovorila: "Izašao je, već igra."

Drugar je pitao: "Gde igra?"

A ona kaže: "U finalu."

 

***

Izašli smo iz autobusa kod stadiona i svaki igrač je bio u nekom 'kul' odelu. Osim mene. Izašao sam iz busa u groznoj trenerci, i sve kamere su mi bile uperene direktno u lice. Do svlačionice je trebalo preći oko 300 metara. Tri minuta. Čim sam ušao u svlačionicu, telefon mi je eksplodirao. Svi su me videli na televiziji. Bilo je 25 poruka u tri minuta. Prijatelji su mi poludeli.

Jedina osoba kojoj sam odgovorio je bio moj najbolji prijatelj. Rekao sam mu: "Brate, ne znam da li ću igram, ne znam šta se dešava. Samo nastavi da gledaš..."

U 63. minutu trener me ubacuje u igru.

Istrčao sam na teren za Anderleht sa 16 godina i 11 dana.

Izgubili smo finale tog dana, ali ja sam bio u raju. Obećanje dedi i majci se ispunilo. Tog dana sam znao da će sve biti okej.

Sledeće sezone, još sam završavao srednju školu, a igrao sam Ligu Evrope. Ponekad sam nosio ogromnu torbu u školu, da bi uspeo da uhvati, popodnevni let. Osvojili smo ligu s ogromnom razlikom, a završio sam drugi u glasanju za afričkog igrača godine.

Sve to je bilo... ludo.

Očekivao sam da će se sve to desiti, ali možda ne tako brzo. Odjednom, mediji su počeli da opsedaju i to je proizvelo ogromna očekivanja od mene. Pogotovo u reprezentaciji. Iz nekog razloga, nisam dobro igrao za Belgiju. Nešto nije bilo kako treba.

Ali, bilo mi je tek 17, 18, 19 godina.

 

***

Kad su stvari išle dobrim tokom, u novinskim člancima pisalo je: Romelu Lukaku, belgijski napadač.

Kad nije bilo sjajno, nazivali su me Romelu Lukaku, belgijski napadač kongoanskog porekla.

Ako vam se ne sviđa kako igram, to je u redu. Ali ja sam rođen ovde. Odrastao sam u Antverpenu, Liježu i Briselu. Sanjao sam da igram za Anderleht. Sanjao sam da postanem Vinsent Kompani. Započinjem rečenicu na francuskom, a dovršavam je na holandskom. Ubacujem malo španskog, portugalskog ili lingale, zavisi gde se nalazim. Ja sam Belgijanac.

Svi smo mi Belgijanci, to je ono šta čini ovu zemlju sjajnom, zar ne?

Ne znam zašto neki ljudi u mojoj zemlji žele da ne uspem. Stvarno ne znam?

Kada sam prešao u Čelzi i kad nisam igrao, čuo sam kako mi se smeju. Kad sam otišao na pozajmicu u Vest Brom, čuo sam kako mi se smiju.

To je u redu.. Ti ljudi nisu bili sa mnom dok sam sipao vodu u žitarice za doručak. Ako niste bili sa mnom dok nisam imao ništa, ne možete me skroz ni razumeti.

Znate šta je smešno? Propustio sam 10 godina Lige šampiona dok sam bio klinac. Nikad to nismo mogli da priuštimo.

Došao bih u školu, a sva bi deca govorila o finalu, dok ja nisam imao pojma šta se desilo. Sećam se 2002. kad je Real Madrid igrao protiv Leverkuzena, svi su pričali "kakav volej, bože, kakav volej".

Pravio sam se da znam o čemu pričaju.

Dve nedelje kasnije, sedeli smo u školi za kompjuterima a jedan drugar je skinuo video s Interneta. Konačno sam video Zidana kako levicom daje gol u gornji ugao.

Tog leta otišao sam kod njega kući da gledam Ronalda u finalu Svetskog prvenstva. Sve ostalo s tog turnira su priče koje sam čuo od ostale dece u školi.

Sećam se i da sam imao rupe u patikama 2002. godine. Ogromne rupe.

A 12 godina kasnije igrao sam na Svetskom prvenstvu.

Sada ću da igram na još jednom Svetskom prvenstvu. Znate šta? Ovog puta ću se setiti da mogu i da se zabavim. Život je prekratak da se troši na dramu i stres. Ljudi mogu da govore šta god žele o našem timu, o meni.

 

***

Kad smo bili deca, nismo imali para da gledamo Tijeri Anrija. Sad učimo od njega svaki dan u reprezentaciji. Nalazim se pored žive legende koja mi govori kako da utrčavam u prostor poput njega. Tijeri je možda jedini čovek na svijetu koji gleda fudbal više od mene. Raspravljamo o svemu. Sedimo i pričamo o nemačkoj drugoj ligi.

"Tijeri, jesi li video ekipu Fortune Diseldorf?"

"Nemoj da si smešan, naravno da jesam."

Za mene je to najbolja stvar na svetu.

Samo bih voleo da je moj deda tu da svedoči ovome.

Ne govorim o Premijer ligi.

Ni o Mančester Junajtedu.

Ni o Ligi šampiona.

Ni o Svetskim prvenstvima.

Ne mislim na to. Želeo bih da je tu da vidi kakav život imamo. Želeo bih da ga još jednom nazovem...

"Vidiš? Rekao sam ti. Tvoja kćerka je dobro. Nema pacova u stanu. Ne spavamo na podu. Nema stresa. Dobra nam je. Mi smo dobro...

...I ne moraju više da nam proveravaju lične karte. Sada znaju naše ime."